СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ
Пшенично је зрно, себе хлебу дало
Да се њиме храни, свако биће живо
Ни сањало није да ће тако мало
Творца самог себе, постати градиво.
И винова лоза, што је Господ створи
Што радује срце, сваког људског бића
Послушањем својим, Богу одговори
Поста крв у чаши Божанскога пића.
Тајна бесмртности, у вину и хлебу
Велико је чудо и свето знамење
Највећа је радост, на земљи и небу
Богочовек Христос, свето сједињење.
САГРЕШЕЊЕ
Душо моја што си тужна,
Мора да те нешто боли,
Сигурно си неком дужна,
Господу се ти помоли.
О Господе милостиви,
Ти помилуј душу моју,
Сагрешења опрости ми,
Крај да видим неспокоју.
Душа мојa подрхтава
И празнину неку ствара,
Жељна светих молитава
И небеског Господара.
О свевишњи Господару
Сачувај ме од беспућа,
Душа моја у кошмару,
Уморна од посрнућа.
Немам коме да се јадам,
Схватити ме нико неће
Само теби још се надам,
Милост твоја ме сусреће.
Зато теби благодарим,
На свему ти Боже хвала,
На добрима новим, старим;
С тобом душа процветала.
ЦРКВА СВЕТОГ ДИМИТРИЈА
У Виндзору црква Светог Димитрија,
Понос српског рода, дивна парохија.
Све се добри људи у њој окупљају,
Једни другом грехе, све редом праштају.
Да покажу свима како Срби могу,
Да са вером живе, да се моле Богу.
Кад се у недељу сва звона огласе
И младо и старо у цркву спрема се.
У јесен и зиму, пролеће и лето
Срби иду цркви Димитрија Светог.
Да им буде лакше, да им буде боље,
Иду тамо где су Срби добре воље.
Зато Димитрије, свокоме помаже,
Сестре са сестрама, брата с’братом слаже.
Ко мелем на рани тако души прија
Наша мила црква Светог Димитрија.
Димитрије Свети, црква у Виндзору,
Ко свитац у мраку, светилник на мору.
Као сјајна звезда на небеском своду
То је наша црква српскоме народу.
ПЕСМА ЖАРКУ ВУЧИНИЋУ
( Изречена на сахрани овог великана српске Дијаспоре)
Моравице Српске, крај Равних Котара
крај славног Гомирја, српскога олтара.
Постојбина славног владике Данила
што сачува пламен српскога кандила.
Кад је оно царска из Беча наредба
затражила српству душу да му преда,
мислили су тада царски депутати
да им нико неће моћи на пут стати.
Да ће сваки Србин у Жумберак доћи,
променити своју веру преко ноћи.
Вратише се тада царски депутати
па бечкоме цару сташе казивати:
„Ој честити царе силни господару,
европскога брода славни кормилару.
Све народе света можеш укротити
али Србе никад нећеш поробити.
Док је крај Котара Српских Моравица
међ Србима неће бити кукавица.
И док је владике Јакшића Данила
што га моравичка мајка одхранила,
нећеш царе Србе превести у „веру“,
не дају се Срби за добру вечеру.
Него ако мислиш њима господарит,
слогу и јединство мораш им покварит“.
Наврши се много година и лета
аустријско царство уста против света.
Моравичко село одмах је устало
све младиће своје у војску је дало.
Међу њима Сима, дика од младића,
поноситог рода куће Вучинића.
Он остави своју Латинку невесту
и са њоме своју малолетну сестру.
Четири године страшни рат је трајо,
док је Сима с`браћом слободу освајо.
Завршеног посла са бакљом слободе
Сима својој кући код Латинке оде.
Кад га жена виде у свануће дана
полете ка њему срећом обасјана.
Није прошло много, непуна година,
кад је Сими жена подарила сина.
Ни сањала није кога је родила,
српска хероина, Вучинића вила.
Од Бога ти покој и вечна ти слава
што си нам родила моравичког лава.
О томе човеку ја вам данас певам
његову доброту забораву недам.
Моравичка црква Светог Георгија
где се верно служи Света Литургија.
У њој су крштење Свето приредили
и Жарко му име тада наденули.
Детињство му прошло уз мајку и оца
Симу и Латинку два сјајна ослонца.
Па му душа млада, племенита, чиста
однекуда чула за реч „комуниста“.
Опхрван од бола спознаје истину
да ће многи Срби издат Краљевину.
И да ће ускоро најдаље до зиме
поделити судбу свога оца Симе.
И заиста опет рат дође у село
да поцрни све што до тад беше бело.
Разочаран, тужан, не због новог рата
него зато што је усто брат на брата.
Па се онда сети бечкога упутства,
завађене браће, поробљеног српства.
И сети се речи свога оца Симе:
„ни за шта на свету не дај Краљевине“.
Оптерећен болом српског заокрета
придружи се војсци четничког покрета.
Да сачува оно што бити не може,
док се браћа Срби са собом не сложе.
Свом је својом снагом из целости бића
стао уз војводу Добру Јевђевића.
У борбама први уз свог команданта
те га Добро узе за свог ађутанта.
Схватили су брзо да је немогуће
сачувати славу отаџбинске куће.
И да ће се брзо место литургија
по црквама српским служит панаија.
за помен држави славне Краљевине
сада на згаришту срамне паљевине.
Тад подиже војску велики војвода
јер не хдете душу душману да прода.
Па са восјком оде пут хладне Европе,
јер не хтеде љубит издајничке стопе.
А пре него што ће на пут тужни поћи
Жарко тајно оде кући једне ноћи.
Да последњи пут посети огњиште
и да руку младе Босанке заиште.
Испрошену младу у цркву поведе,
заједно пред Богом дадоше завете.
Па се преко ноћи пешке преко гора
спустише до сињег, Јадранскога мора.
Са остатком војске пређоше границу
са болом у срцу, сузама на лицу.
Војвода је тада војску окупио
па из свега гласа, вако говорио:
„ Браћо моја Срби, моји соколови
ратничкога духа, небески орлови.
Животи су ваши данас сачувани,
да би свету борбу наставили вани.
У име те борбе и свете истине
никад се немојте, одрећ Краљевине.“
Са овим речима славни је војвода
распустио војску четничког одреда.
Расуше се тада свак у својој нади
Неки по Европи други по Канади.
Жарко и Босанка одлучише тада
да им нова земља постане Канада.
Канадска их земља одмах пригрлила,
и постала нова домовина мила.
Жарко и Босанка по своме избору,
започеше нови живот у Виндзору.
У Виндзору тад је Срба доста било
али не би цркве где би се молило.
Па је зато Жарко цркви приступио
и са браћом својом храм је саградио.
Уздигли га сјајем ка небеском своду
да путоказ буде српскоме народу.
Ал несрећа опет по рецепту старом
сустиже га опет са још већим жаром.
Па се опет српска кућа поделила
и над српском црквом магла се надвила.
Јер се брат са братом завадио јарко
на муци се опет затекао Жарко.
Поучен речима, књиге Светог Писма:
„на грех се наљути, ал не на грешника“,
никог лично није Жарко осудио
осим комунизма, Бог му наудио.
Па је опет Жарко почео изнова
градит нову цркву од пода до крова.
Та је нова црква Светог Димитрија,
многе српске душе собом пригрлила.
Како једном давно мени Жарко рече
пола му живота са том црквом тече.
У браку са Босом добио је сина
по оцу му име наденуо Сима.
И две кћери дивне два цветна увојка,
племените жене Рајка и Радојка.
И са њима много сретне унучади
оставио Жарко у земљи Канади.
За живота свога људе помагао
с`браћом својом многе цркве подигао.
У Виндзору увек као свој на своме,
пријатељ је био српству читавоме.
У вери си био на доброме гласу
О хришћански вуче, људски горостасу.
Сећање на тебе нову наду буди
да ће међу нама бити таквих људи,
који ће те пратит колко који може
на том благом путу помози нам Боже.
