Историјат цркве Светог Великомученика Димитрија

Досељавање Срба у Виндзор

Срби су се почели насељавати у Виндзору почетком 20. века. Први Србин у Виндзору који се помиње у писаним документима 1910. године, био је Коста Стефановић. Коста се доселио у Виндзор из Баната ( тадашња Аустро-Угарска). Након његовог доласка, у писаним документима градске управе забележено је да се у Виндзор доселио и његов брат Душан Стефановић.

Мало је познато али треба споменути да су за време Првог светског рата, Срби у Канади доживели велике непријатности и неправду. Наиме, Велика Британија и Канада улазе у рат као савезнице Србије. Међутим, пошто је велики део Срба дошао са аустроугарским пасошом, сматрало се да су они подржаваоци непријатељске државе. Стотине канадских Срба од којих су многи били и из Виндзора су интернирани у логоре за непријатеље у северни Онтарио. Тек након што су Српска народна одбрана и српски свештеници реаговали, Срби су пуштени на слободу. Многи од њих су управо због ове непраде решили да се после рата врате своме родном крају. Међутим доста  Срба је и остало у Канади.

Прва значајнија сеоба Срба у Виндзор је уследила 1924. г.  када је забележен раст стопе досељењавања Срба и то углавном из ратом опустошене Југославије. На тај начин се број регистрованих српских породица у Виндзору попео на 40. Нико од новодошлих Срба тог периода није знао енглески језик, имао диплому факултета, нити су имали било каквог професионалног искуства. То су били углавном људи који су знали обављати само сеоске послове. Посла у Виндзору тада није било довољно ни за Канађане а камоли за странце без радног искуства и знања енглеског језика. Тада су многи Срби напустили Виндзор и одселили се за послом у веће канадске градове. Они што су остајали, углавном су се запошљавали на фармама. Неки су успели да се запосле у фабрикама аутомобила док су се неки усудили и упустили у оснивање сопствених мањих предузаћа.

Идеја Југословенства је у том преиоду узимала маха па су се Срби почели удруживати са Хрватима и Словенцима формирајући тако заједничка удружења која су  имала задатак да окупљалају све Југословене у Виндзору. У међувремену, за те потребе,  крајем тридесетих година прошлог века, купљена је мала зграда на углу Edna улице. Пошто она није задовољавала потребе нарастајуће југословенске зеједнице, она је продата и од града је купљен плац на коме је изграђена нова зграда која је добила име „Југосновенски дом“.

Зграда је отворена у фебруару 1940. године тако што су је благословили и српски православни и католички хрватски свештеник.  Чињеница да  је зграда освештана од два свештеника различитог хришћанског исповедања, сама по себи није била природна. Убрзо после освећења, Југословенски дом су прво напустили Словенци па затим и Хрвати основавши своје самосталне центре. На тај начин  је Југословенски дом остао Србима и преименован је у „Српски дом“. Служио је Србима преко 20 година. У њему су се вршила богослужења, венчавало се, крштавало, славило, веселило, обављале даће и много тога другог. За своје време и за потребе српске зједнице Српски дом је добро послужио. Године 1962 зграда Српског дома  је продата и то са циљем да се покрене акција за изградњу већег центра јер је капацитет сале био мали. Број Срба у Виндзору је непосредно пред избијање Другог светског рата порастао на 100 српских породица.

Други талас српких имиграната у Виндзор почиње 1946 и трајаће све до 1952 године. Многи од новодошлих имиграната су имали и факултетске дипломе. Неки су били официрски кадар при краљевској војсци. Ова имиграција није само донела младу снагу, већ и уверење да се назад у отаџбину не може и да се у Канади мора остати. То је дало полета духу заједништва и чвршћег међусобног повезивања Срба у Виндзору. Пошто се и даље за верске потребе одлазило у Америку  у народу се зачела јака жеља да се и у Виндзору направи богомоља у традиционалном српском духу.

Године 1946, 29. децембра ,  у Српском дому на Drouillard улици, где је живео велики број Срба, организован је састанак на којем је формирана “Црквено-школска општина у Виндзору, Канада”. За првог председника, једногласно је изабран Никола Дрекић а као најмлађи члан, за секретара управе, изабран је дугогодишњи председник наше ЦШО Жарко Вучинић. Учлањено је 45 чланова и скупљено је у сврху изналажења решења за изградњу прве српске богомоље преко $2500.

Коначно, у јуну 1949 године, на седници црквене управе ЦШО у Виндзору, донешена је одлука да се купи имање за изградњу нове цркве.  Имање је преузето у октобру месецу и већ у јуну 1950. године владика Дионисије је освештао камен темељац за изградњу нове цркве.

Црквена управа је дала поверење архитекти Петру Поповић из Торонта да уради  архитектонски пројекат нове цркве. Одлучено је да се црква гради у традиционалном византијском стилу по узору на манастир Грачаницу на Косову и Метохији. Својствено тој одлуци и изгледу храма, нова црква у Виндзору је са правом добила име  Грачаница.

Црква је саграђена за нешто мање од две године.  Освештана је 19. октобра 1952. г.  и том приликом је посвећена  празнику Успења Пресвете Богородице.

Године градње нове цркве у Виндзору као и наредних 10 година су биле године црквене расправе која се завршила неславним црквеним расколом. На жалост, ни виндзорска заједница није била поштеђена несретних расправа па је и у виндзорској колонији дошло до званичне поделе дотадашње ЦШО Грачанице. Један део српских породица се издвојио из ЦШО Грачанице ставши уз епископа Америчко-канадског Дионисија и епархију Америчко-канадску, док је друго део ЦШО Грачанице стао уз званичну СПЦ са седиштем у Београду.  Група Срба која је остала уз еп. Дионисија је после 2 године формирала нову ЦШО Свети великомученик Димитрије и ту почиње историја  наше цркве.

Црква Светог Великомученика Димитрија

Српска Црквено-школска општина Свети  великомученик Димитрије у Виндзору  је настала давне 1965. године. За првог председника новоформиране  ЦШО Свети Великомученик Димитрије изабран је Димитрије Мијатовић. Непосредно након оснивачке скупштине, Украинска Православна Црква је отворила врата своје Цркве на Seminole улици и дала српској заједници цркву на коришћење. Годину дана касније Срби су смогли снаге и подигавши кредит купили овај храм заједно са салом и помоћним објектима. Црква са осталом имовином плаћена је $ 24 000.

Уследили су многи радови и послови на цркви и у дому. Дуго неупотребљавање цркве и дома су учинили своје. Кров је прокишњавао, канализација није функционисала, огревни систем је био у квару. Образоване су радне екипе, према познавању посла и у кратком времену се нешто изменило, нешто закрпило а нешто оспособило. Истовремено, одржавани су састанци и и закључивали се договори о даљем раду. Млада црквена општина ушла је у пуни црквено-народни живот, примивши на себе одговорност пред Богом и људима.

Освећење храма обављено је 18. септембра 1966. године. Кум прославе освећења је био г. Саво Ковач. Прослава освећења је почела, у суботу 17. септембра, вечерњом службом коју је служио Његово Преосвештенство епископ Америчко-Канадски Г. Дионисије заједно са првим свештеником при новоформираној парохији протом Миланом Радојевић. После вечерње службе у великој сали црквеног дома приређена је свечана приредба у част освећења цркве. Новоформирана фолклорна група „ Млада Србадија“ се за кратко време добро организовала, уиграла и веома успешно одиграла неколико српских кола.

Сутрадан на Светој Архијерејској Литургији обављено је освећење храма. После освећења приређен је свечани банкет, на коме је било преко 300 особа. Међу присутнима налазили су се представници скоро свих српских верских, националних, културних и хуманих друштава и представници општинских и државних канадских власти.

Након освећења наставило се увелико са радовима. На југозападној страни дома подигнута је просторија, везана за салу- са два одељења: кухињом и собом за примање, а балкон са источне стране преуређен је у две спаваће собе са купатилом, везујући га степеништем са два прва одељења и на тај начин створен стан за свештеника. Просторије испод балкона преуређене су у тоалете. Поправљена је у потпуости кровна конструкција. Све поменуте послове: зидарске, електичне, канализационе и многе друге извели су аматери чланови цркве, које је тешки живот  и борба за насушни хлеб научио разним занатима.

Црквени живот је даље текао сам по себи. Раније формирана црквена друштва  Коло српских сестара „ Мајка Југовића“ и фолклорна група „Млада Србадија“ су својим залагањем, трудом, песмом и игром допринели да овој црквеној заједници приступе многе  српске фамилије и појединци. Ускоро је формиран и фудбалски клуб и још неколико тимова за разне спортске догађаје. Појачан је и Просветни oдбор приливом омладине у Недељну школу и фолклорну групу. Учестале су и приредбе, разноврсније, интересантније и посетом бројније. Основан је и црквени хор.

Седамдесетих година уследио је трећи талас досељавања Срба. То су били Срби који су тих година одлазили из Југославије углавном у потрази за послом. Многи Срби који су тад дошли у Виндзор су пришли цркви Св. Великомученика Димитрија.

Године 1977, коначно је исплаћен кредит за цркву и тим поводом ЦШО Свети Великомученик Димитрије је органозовала свечаност приликом које је симболично спаљен докуменат о задужењу цркве.

Крајем 1979 године изабран је за председника ЦШО г. Жарко Вучинић, неуморни радник и прегаоц. Савременик и познаваоц владике Николаја Велимировић. Човек који је дочекао и потпомогао коначно уједињење и помирење православне српске браће у расејању.

Почетком 80-их година у цркви је урађен нови иконостас, рад наших парохијана Душана Дошена и Марка Краиновић. Иконе на иконостасу су рад Моме Голубовић из Детроита. Прилог за иконостас је цркви подарио Спасоје Уљаревић. Црква и сала су додатно преуређене и реновиране. Подрум је проширен и улепшан фасадном циглом и уметничким сликама фолклорних играча у српским ношњама из Србије, Црне Горе, Херцеговине и осталих српских крајева. Велика сала је улепшана. Спољна фасада цркве и дома рестауриране, замењен део крова, реконструисано црквено кубе и замењени крстови на цркви.

Године 1987 ЦШО Свети Великомученик Димитрије је била домаћин двадесет другог годишњег фестивала хорова угостивши тако све епархијске хорове. Фестивал је био више него успешан а певачи су из Виндзора отишли са пуно лепих успомена.

Повећање имовине учињено је у овом периоду куповином плаца западно од цркве, куповином куће за стан  свештеника, северно од дома и куповином земљишта за омладину у величини од 12,5 екара, на западној страни Виндзора, поред самог Expres Wey-a. Ово земљиште је у међувремену продато за добру цену и на тај начин је створен резервни новчани фонд као потпора раду и опстанку наше ЦШО.

У време несретних ратова на Балкану, 90-их година, ЦШО СВД је у више наврата упутила својој браћи и сестрама у ратом опустошеним српским земљама своју помоћ. Помоћ је слата избеглима са својих огњишта, деци без родитеља, ратним инвалидима и другим. Као релативно мала ЦШО, помоћ и прилог који је она  тада упутила свима којима је она била неопходна, била је више него обилата. Више него издашно је помогнута и изградња споменика четничком командату генералу Драгољубу Михаиловићу, изградња Новограчаничке цркве Пресвете Богородице на Трећем језеру у Илиноису, изградња Childre`s Village на Concord Place у Виндзору и др. Великодушно су помогнуте и већина цркава у изградњи у Канади а посебно храм Свих Светих у Мисисаги. Помогнут је и пожаром страдали српски манастир Хиландар.

1992 године  нашу цркву је посетио у у њој одслужио Свету Литургију Његова Светост патријарх Српски Павле заједно са високом делегацијом СПЦ из Београда која је у Северну Америку дошла са племенитим задатком измирења браће и сестара у чему су и успели.

У том периоду започиње и четврти талас досељавања Срба у Виндзор, и то углавном из ратом захваћених простора бивше Југославије. То је уједно био и највећи талас досељавања Срба у Виндзор. За кратко време, тј у периоду од 1991 до краја 20 века, број парохијана при цркви Св. Великомученика Димитрија је удвостручен.

1994 г. ЦШО Свети Великомученик Димитирије је заједно са ЦШО Грачаница основала одбор за пријем избеглица који је имао задатак да помогне Србима око смештаја, налажења посла, учења енглеског језика и решавања статуса у Канади. На пољу пружања помоћи новодошлим Србима посебно се истакао прота Зоран Милошевић који је свакодневно обилазио своје нове парохијане и помогао им на сваки могући начин.

1999 године, приликом арондације епархија у северној Америци, ЦШО СВД је коначно припојена епархији Канадској СПЦ у чијем је и данас саставу.

Две хиљаде година Хришћанства је црква Светог Великомученика Димитрија прославила „ на сва звона“ тј. уградњом и поставком  нових звона на цркву.  Звона су изграђена од прилога парохијана у држави Охајо у САД. Освећење звона је извршио Његово Преосвештенство епископ Новограчанички Г. Лонгин.

На велику радост, у јулу месецу 2007. године за време службовања свештеника Милана Крстића, чланови скупштине ЦШО Свети Великомученик Димитрије су донели одлуку да се почне са живописањем светог храма. Наредних годину дана приступило се рестаурацији крова. Коначно у новембру 2008 године потписан је уговор са фрескописцем  г. Глигорем Стефановим. Октобра исте године, започето је осликавање храма.

Исте године, наша парохија је имала ту част да буду домаћини чувеном нишком хору „ Бранко“. Ово је био први пут да је хор из Србије посетио нашу цркву

У децембру за новог пароха из Херцеговине долази свештеник Мирослав Ратковић који наставља започето. Како је живопис храма заузимао већу површину зидова цркве, јавила се потреба за изградњом просторије за свеће, те се и она изградила у новембру месецу 2008. године. Због великих финансијских издатака организован је донаторски ручак у мају месецу 2010. године, на коме је сакупљено $26 800. Коначно је у новембру 2011. године на празник Светог Великомученика Димитрија, на слави цркве, уприличено и освећење прелепих новонасталих фресака. Ове фреске су данас понос наше цркве и по многима једне од најлепших на северно-америчком континенту.

У августу 2012 за новог свештеника из Црне Горе долази протојереј Јовица Ћетковић који се и данас налази на месту пароха цркве СВД. У периоду од 2012. г.  до данас проширена  је и преуређена порта цркве. Изграђене су савремене учионице Српске црквене школе. Оформљена је библиотека. Преуређена је и по први пут, протоколарно посложена архива. Реновирана црквена сала. Стари Парохијски гласник је унапређен. У фебруару 2014 године, по први пут, наша ЦШО била је више него успешан домаћи Епархијске Скупштине на којој је учествовало преко 100 делегата из свих  ЦШО у Канади. И коначно, као најважније, број парохијана и верниика који долазе у цркву је повећан за преко 50 %.

У јуну 2014 године имали смо ту част да нас посети Његова Светост патријарх српски Иринеј који је у нашој цркви служио Доксологију.

Усептембру, 2016 године, Црква Св. Димитрија је прославила 50 година постојања. Тим поводом, тога дана у госте су нам дошли Његова Светост патријарх српски  Г. Г. Иринеј, заједно са преосвећеним архијерејима новоизабраним епископом канадским г. Митрофаном, епископом централно-америчким и новограчаничким Г. Лонгином, епископом сремским г. Василијем и епископом зворничко-тузланским Г. Хризостомом, који су са свештенством одслужили Св. Архијерејску Литургију. Истог дана у сали наше цркве, у присуству уважених гостију и многобројних верника, одржана је свечана академија у част педесетогодишњице постојања.

У априлу, 2017, 36 наших парохијана, предвођени о. Јовицом, посетили су Свету Земљу. У јуну 2019, наставило се са поклоничким путовањем, приликом којег су посећене светиње Грчке, укључујући и манастир Хиландар , на Светој Гори.

Хуманитарне активности заузимају битну карику црквеног живота у ЦШО Свети Димитрије. У протеклих 9 година  у отаџбину, Републику Српску и браћи  сестрама на Косову и Метохији, послато око $150 000. Као пример наводимо да је само за угрожене у поплавама 2014. године Србима у Србији, Републици Српској и Славонији послато преко $50 000.

Данас парохија при цркви СВД броји око 250 породица од којих је негде око 200 активно укључено у црквена дешавања . Превазилажењем велике црквене поделе у српском народу у дијаспори, уједињењем и већ опробаним црквеним јединством скинут је терет са душе сваког православног Србина. Самим тим и православни Срби окупљени око цркве Св.  Великомученика Димитрија у Виндзору опредељени су за безусловно јединство Срба по сваком основу јер једино тако можемо стварати боље услове за будућа покољења.

Протојереј Јовица Ћетковић