Српска црква и Српски народ у Канади
Први Срби се досељавају у Канаду средином 19. века и то из економсих и политичких разлога. Наиме, Срби са простора Аустро– Угaрске монархије, напуштају своја огњишта и прелазе у ову далеку земљу под притиском тамошњих власти. У тим притисцима, посебно је предњачила мађарска власт која је тежила да расели Србе из плодних равничарских предела и да на њиховом месту насели свој народ. 
Са тим у вези, субвенцирали су бродарска предузећа за превоз Срба у северну Америку и немилице издавали пасоше Србима док су Мађари јако тешко долазили до путних исправа. Већина Срба су стигли у Канаду бродовима који су специјално превозили емигранте из осиромашене Европе. Последња лука им је био град Халифакс на источној обали Канаде.
Срби у Канади су се углавном запошљавали по рудницима, шумама и на изградњи путева и пруга. Прихватали су најтеже положаје тако да им је живот константно био у опасности. Гледали су од почетка да се групишу у мање заједнице. Прихватали су сваки посао на који би наишли и живели заједно у прљавим баракама, стајама и жељежничким вагонима, кревет до кревета. Понекад су двојица становника исте собе, радећи у две различите смене, спавали у једном истом кревету. Чим би мало зарадили, бежали су из тих задруга и сналазили се где је ко како могао. 
Многи су доводили своје породице или српске девојке које су им родитељи слали и са њима у Новом свету заснивали породице које су биле многобројне. Неки су се женили ћеркама старијих усељеника. Сваки од тих усељеника је сам за себе био посебна драма и лична туга саткана од жеље да се сачува сопствени језик, вера и обичаји. То је прича о прегалаштву исељеника да се у новој земљи живот организује према оном старом.
Први званични помен Срба у државној администрацији имамо у документима државног пописа становништва 1901. г. и то под именом “ Servian”. Немогуће је рећи колико је до тада срба дошло у Канаду јер су их власти пописивали према државама одакле су долазили па су тако многи Срби били уписани као Аустријанци, Мађари, Румуни итд.
Срби у северној Америци су у раном периоду досељеништва, у црквеном погледу припадали Руској православној цркви. У оквиру РПЦ у марту 1905. године, за Србе у Америци и Канади, успостаљена је тзв Српска духовна мисија која је имала задатак да се брине о духовним потребама српског народа.
За првог управника Српске духовне мисије постављен је јеромонах Себастијан Дабовић, родом из Калифорније а пореклом из Црне Горе.
Сво време се осећала потреба да се Срби осамостале у односу на Руску цркву. Године 1913, на иницијативу српских свештеника, сазван је први српски Црквено-народни сабор на коме су донешени закључци да се од СПЦ у отаџбини затражи да се сви Срби у Америци и Канади ставе под покровитељство СПЦ у матици. На жалост, Србија је одмах после тога ушла у рат, тако да се са остварењем овог црквеног пројекта морало сачекати још неколико година.
Године 1917 РПЦ поставља јеромонаха Мардарија Ускоковић за управника српске духовне мисије.
Српска православна црква у отаџбини је на исељенике у Америци и Канади гледала као на Србе на привремном раду у иностранству. Очекивало се да ће се они некада вратити у отаџбину. Зато се дуго чекало са организацијом црквеног живота. Тек кад се увидело да ће већи део исељеника остати овде и да ће бити препуштени разним протестанским мисионарима, одлучило се да се формира епархија као саставни део СПЦ. Одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ 1921. године, формирана је епархија за Србе у северној Америци и Канади под именом “ Епархија америчко– канадска”. Међутим, тек 1925. године биће изабран први епископ за Америку и Канаду и то дугогодишњи администратор епархије, Мардарије Ускоковић. Он је хиротонисан 1926. године и исте године долази северну Америку. Седиште епархије је било у манастиру Светог Саве у Либертивилу који је он саградио док је као јеромонах-администратор управљао епархијом.
Период између Првог и Другог светског рата је био период борбе православних Срба у Онтарију да добију свог сталног свештеника. Процењује се да је у том преиоду у Онтарију живело око 15 хиљада срба али толико раштрканих на огромним пространствима да је било немогуће организовати парохијски живот. Сво време је постојала црква у Хамилтону али, околности су биле такве да се стални свештеник, из економских разлога, није могао поставити 30 година. Срби у Онтарију су се за своје верске потребе обраћали углавном украјинским и руским свештеницима. Једини изузетак су били Срби из Виндзора, који су се због своје близине Америци у којој је у то време црквени живот био много боље организован, обраћали свештеницима у Детроиту.
Епископ Мардарије Ускоковић се упокојио 1935. г. Од 1935. г. до 1940. г. епархијом је администрирао еп. Далматински Иринеј а затим и кратко управљао еп. Дамаскин. 1940. године за епископа Америчко- канадског бива постављен еп. Дионисије. Он као свој први задатак поставља организацију црквеног живота и у Канади која је у том погледу знатно заостајала за Америком. Са тим у вези већ у октобру месецу 1940 г. он чини своју прву канонску посету Канади и том приликом је обишао и србе у Виндзору. Овај податак је битан јер је први пут у историји нога српског православног епископа је крочила у Канаду. Међутим, питање постављења првог редовног свештеника који би опслуживао канадске Србе ће бити решено тек после Другог светског рата.
Већина нашег народа је било неписмено, нити су знали енглески тако да су их варали на сваком кораку.
И поред тога, баш ти неписмени Срби су најбоље сачували своју православну веру и српску народност, своје потомке научили српском језику и обичајима и заједно са браћом из Америке у помоћ напаћеној Србији у Првом светком рату послали, према неким проценама преко 8 000 добровољаца за ослобођење Србије. Они су се прикључили Јужнословенској дивизији у чијем саставу су попуњавали тзв дијаспорске пукове. Поред тога, Срби из Канаде су подарили српском Црвеном крсту и ратној сирочади огромну новчану помоћ, жртвовавши тако много, сразмерно њиховој муци и сиротињи.
Други светски рат је донео целом свету велика страдања и пустошења. Исто тако, изазвао је и велике сеобе народа. Америка и Канада су у то време биле земље у економској експанзији и требала им је млада радна снага. Неколико милиона ратних заробљеника ослобођених из из нацистичких концетрационих логора Европе, и то углавном они из источних европских земаља у којима су након рата власт заузели комунисти, нису хтели да се врате у своје отаџбине. Исто тако Срби, који су се у рату борили на страни четничког командатна Драгољуба Михаиловића, нису ни по коју цену желели да се врате у Југославију. Зато им је међународна организација за избеглице IRO, понудила да се сви они, пропорционално могућностима земаља домаћина, распореде и преселе у те државе. На тај начин су се Срби раселили по целом свету и улили нову снагу старијим имигрантским заједницама омогућивши да се СПЦ организује готово на сваком делу земаљске кугле. Канада је, у односу на Америку, прва отворила своје границе избеглицама и на основу молбе еп. Дионисија одобрила улазак 5 000 Срба у Онтарио. Међу њима је био и велики број свештеника.
Период после Другог светског рата је дефинитивно био период процвата и развитка СПЦ у Канади. Довољно је напоменути да до краја Другог светског рата у Канади није било ни једног јединог српског свештеника. Непосредно после Другог светског рата, готово све постојеће заједнице су добиле своје свештенике. Формиране су нове ЦШО у градовима где до рата није било много Срба. Изграђени су нови храмови.
Новој власти у Југославији је та чињеница веома засметала.
Током Другог светског рата, приликом повлачења српске краљевске војске, са њом је из отаџбине изашао и добар део српске интелигенције. Комунистичка власт је итекако добро знала да ван свог надзора има велики део српског народа, економски независних и слободно мислећих људи који су спремни у сваком моменту да помогну свом поробљеном роду. Зато су од самог почетка, тј од времена завршетка Другог светског рата, по систему народне пословице „ завади па владај“ гледали на сваки начин да наметну поделе српском народу у дијаспори.
У томе су, захваљујући неверованој пропаганди, служећи се притисцима и уценама и успели.
Наиме, СПЦ која до тог тренутка није знала за ту врсту проблема, 1963. године, задобила је најдубљу рану на свом телу, доживевши први пут у својој историји раскол, тј поделу свога сопстевног бића на два супростављена дела. Као никад до тад, завадили су се пријатељи, родбина, кумови, па чак и браћа, и сестре, деца и родитељи. У времену кад је српска црква у дијаспори доживела свој врхунац, кад је била у пуном повоју, она је доживела и свој највећи пад.
Овде нећемо улазити у разлоге ( не судите да вам се не суди Матеј 7, 1) зашто је дошло до раскола, нити да ли се могао спречити. Само констатујемо чињеницу да се на територији СПЦ ван граница Југославије десио велики раскол, да су се у скоро свим градовима у северној Америци формирале паралелне ЦШО супростављене једне другој и да се то десило и у Виндзору. Остављамо времену и историји да о томе донесе исправан суд.
Након раскола, СПЦ са седиштем у Београду или тзв, “федерална СПЦ” је наставила својим путем кроз 3 новоформиране епархије. У тој подели, простор Канаде је припао Средње-источно америчко-канадској епархији. Епархија Америчко– канадска или тзв“ Слободна СПЦ” је наставила свој пут независно од “ Федералне СПЦ” и простор Канаде и Америке третирала је као једну епархију.
Године 1963 за епископа Средње-источно америчко-канадског изабран је Стефан Ластавица. Након њега од 1966 г. епархијом је управљао владика Сава Вуковић а после њега , од 1978 г. владика Христофор. Године, 1983 основана је епархија Канадска. За првог епископа постављен је владика Георгије Ђокић. Године 1992 освештан је први и за сада једини манастир СПЦ у Канади, манастир Преображжења Господњег у Милтону који је данас седиште Епархије канадске.
Године 1963 за викарног епископа Америчко-канадског на црквено-народном сабору бива изабран епископ Иринеј Ковачевић који ће након смрти еп. Дионисија наследити њега на положају епископа- америчко канадског. У августу 1984 г. Епархија америчко-канадска је званично преименована у Слободну СПЦ а еп. Иринеј проглашен за митрополита. На иницијативу Његове Светости блаженог спомена патријарха Павла, у априлу месецу 1991 г. организован је састанак званичне СПЦ и Слободне СПЦ. Том приликом је дошло до званичног помирења и превазилажења дугогодишњег раскола. Слободна СПЦ је преименована у Митрополију Новограчаничку и постала саставни део једне јединствене СПЦ.
Коначно, у мају месецу 2009. године, одлуком највишег управног тела СПЦ, Светог Архијерејског Сабора извршена је арондација епархија у Северној америци тако да су све српске православне цркве у Канади потпале под јурисдикцију епископа канадског. Тиме је раскол у СПЦ у северној Америци у потпуноти превазиђен.
На радост Срба у Америци и Канади на мајском заседању Светог Архијерејског Сабора СПЦ у Београду 2015. године јеромонах Себастијан Дабовић и еп. Мардарије Ускоковић први епископ Америчко-канадски проглашени су за светитеље.
Исте године епископ канадски Георгије је разрешен дужности управљања епархијом канадском и за администратора је постављен његова Светост патријарх српски Иринеј. На мајском Сабору архијереја СПЦ 2016 године за новог епископа канадског изабран је досадашњи епископ источно-амерички Г. Митрофан.
Протојереј Јовица Ћетковић
